Драган Стокић је рођен 1951. године у Неготину, али је основну школу завршио у Бору. Ту, у школи „3. октобар“, наставница ликовног васпитања – историчарка уметности, Олга Босиљчић је запазила његов ликовни таленат, који је добијао своју ширу валоризацију наградама на многим општинским и среским конкурсима и такмичењима. Ови успеси су Драгану Стокићу донели подршку у виду стипендије, коју је од Општине Бор добио за наставак школовања у уметничкој школи „Борђе Крстић у Нишу. Средњу уметничку школу је завршио 1971. године.
Драган Стокић Рајачки је читав свој живот посветио ликовној уметности: осим сликарством, бавио се керамиком, стрипом, а педагошким радом пуних 37 година, припремајући младе таленте за пријемне испите у средњим школама и на уметничким факултетима-академијама, или их учећи тајнама израде стрипа. Велики број тих ђака је завршио жељене школе и граде своје биографије код нас, У Лондону, Румунији, или се и даље школују, попут Боранина Јована Петковића који је стипендиста престижне Ликовне академије у Санкт Петербургу.
Рајачки се излагачком делатношћу бави од прве самосталне излажбе одржане у Зајечару 1975. године, преко већег броја изложби, као члан зајечарског удружења ликовних уметника „ЗААРТ“ или неготинског „Крајинског круга“, до изложби сазива уметничких колонија и саборовања на којима је учествовао. Борској ликовној публици се до сада представљао као учесник Отвореног ликовног атељеа на Столу, који је организовао Музеј рударства и металургије, колонија Ликовно саборовање и „Болница, и последњи пут сликама насталим у колонији „Лепоте борског краја“, коју је 2018. године у Брестовачкој бањи организовало Удружење ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор .
За прву самосталну изложбу у Бору, Рајачки је направио избор од двадесет слика са мотивима који су најчешћи извор инспирације и сликарев изазов, које прати жеља да нам путем њих пренесе свој доживљај и емоције. Ту су Рајачке пимнице, делови Зајечара, незаобилазна Ромулијана, лепоте морских предела и архитектуре Сан Торинија. Граду домаћину ове изложбе даје своје виђење Брестовачке бање, борске цркве, скулптуре Рудар, као симбол града. Иако себе дефинише као „урбаног пејзажисту , није остао имун на чудесност Вратњанских капија, ванземаљски изглед борског јаловишта или неба над Бором. Све оне су рађене уљаним бојама на различитим подлогама. На сликама доминира топли колорит, што је условљено и избором архитектонских мотива за тему. Пажњу привлачи композиција слика, где се главни елементи претежно налазе у доњем делу или доњој половини слике. Углавном је вегетација та која својом вертикалом повезује доњи и горњи део слике.
Оваква композиција оставља сликару неизмерну могућност играња бојама и потезима на небу. Таква слобода у интерпретацији неба дефинише атмосферу слике: сунчани, магловити, облачни, ледени зимски дан или дан кад Бор прекрива дим из рударских постројења, који може да заклони и Сунце. Сликањем неба Драган Стокић Рајачки показује своју потребу за искораком из импресионистичко-експресивног у апстрактни сликарски израз.
Изложба Драгана Стокића Рајачког подсећа нас на време када је Бор много пажње придавао развоју културе и уметности, стимулисао образовање талентованих, а Рајачки је био, после Југослава Балаша, други борски основац који је свој ликовни таленат могао да усмери у правцу одговарајућег уметничког образовања.
Слађана Ђурђекановић Мирић
